У Београду посвуда расте руса трава – углавном непозната, тајанствена и готово митска биљка којом се, кажу народни травари, може лечити велико мноштво озбиљних и дуготрајних здравствених проблема, од кожних болести до миома и даље, цирозе јетре, плућних, срчаних, бубрежних тегоба, па и канцера. Научна медицина се не бави много њоме и једино саветује опрез при употреби, јер може бити и отровна. Руса припада породици макова, што се на први поглед не би рекло. Листови су јој крупнији, свеже зелене боје, а цветови доста ситнији и жути. Семе не доноси у једној округлој, већ у много ситних, дугуљастих чаура. Воли сенку – има је на зидовима старих кућа и ограда, у двориштима, шумарцима, увек са северне стране, или под дрвећем.

Појављује се у рано пролеће – те је зову још и ластавичја трава, по некима зато што почиње да цвета када се ласте досељавају у своја стара гнезда и престаје у време када оне одлазе. Ово звучи вероватно, али то више не можемо да проверимо, јер су ласте изгледа заувек напустиле Београд у коме их је до пре неколико деценија било.

Трава руса, или росопас, трава од жутице, змијско млеко, лишавац, позната је још из старога света. Њоме су се служили антички и средњевековни лекари, а алхемичари су сматрали да њен наранџасти млечни сок садржи сва четири елемента те су је звали и „дар са неба“. Настојали су да из тог сока произведу злато, те можда отуда потиче још један назив – златни корен. И народ је русу увео у своје обреде, од којих се до скоро код сточара одржао обичај да је о празницима уплићу у заштитне венце, како би млеку давала много жутог масла.

Приповеда се да ласта из стабљика русе траве исисава млеко и њиме маже очи својим младунцима како би брже прогледали. Некада давно, неко мудар је схватио да то вреди покушати, те се је настао обичај да се млеко русе у веома малим количинама уноси у углове очију, што, кажу, побољшава вид и лечи коњуктивитис и катаракту. Ако спојимо сазнање да биљке иду за људима с намером да их лече, и чињеницу да је росопас толико присутан у нашем граду, могао би се извући закључак да болујемо од неке врсте колективног слепила и да је ластавичја трава можда ту да би нам помогла. Када бисмо сви почели да мажемо очи соком росопаса, можда бисмо прогледали и увидели да у граду у и природа треба да има своје место, а тада бисмо можда и поново угледали ласте над крововима.