Русомача је процветала још у марту. Из приземне розете дубоко усечених листова подигле су се стабљичице са белим цветићима на врху. Сада су те стабљике већ доста високе, исти цветићи и даље су ту, али се испод њих ређају наизменичне зеленкасте семене чауре. Кад боље погледате видећете да имају срцаст облик због ког је биљка добила и имена као што су мачкино срце, или пастирска торбица. Неко ће се сетити да смо је у детињству звали и хоћу-нећу, јер су се откидањем тих чаурица добијали иначе недокучиви одговори на питања као што су: хоћу ли добити клизаљке за рођендан или, хоћу ли завршити разред са врлодобрим успехом…

Ова биљка припада породици крсташица, у коју спадају и купус, роткве или рен, те се, као и њене сроднице може јести. У Кини је створено више култивисаних варијетета са бујним листовима који се гаје као поврће. Љуткасто семе користи се као зачин. То семе је необично: када се овлажи, постаје слузасто и веома лепљиво, што служи расејавању, али има још једну необичну сврху: инсекат који га дотакне обично не може више да побегне – остаје заувек ту да послужи као храна будућем младом изданку. Научни чланци тврде да семе русомаче нарочито ефикасно убија комарце, као и да има „велики еколошки значај у областима са мањком воде“ и да још и „побољшава механичке особине тла“. Шта год да значе, ово су веома значајне тврдње које тој незнатној биљчици придају импозантне димензије и моћи.

Наша презрена и заборављена пастирска торбица је и необично лековита. У фармакопејама свих европских земаља наводи се пре свега као одлично средство за заустављање крварења, спољних и унутрашњих: из плућа, желуца, црева, а посебно материце. Након што је проучена флора Северне Америке, у земљама западне Европе поверовали су да тамо, преко океана, расте делотворнија биљка. Русомача је брзо заборављена да би отпочео увоз далеке самоникле Hydrastis Canadensis. Међутим, током Првог светског рата, када је транспорт преко Атлатика онемогућен, неко се поново сетио русомаче и тек тада је утврђено да је подједнако делотворна као и она странкиња. Они који су сматрали да се у далеким земљама крију чудотворна решења за наше болести тако су опет дошли до давнашњег увида да се Приро-да свуда стара за своја створења обезбеђујући им најпримеренију храну као и лекове за све болести.

Русомача се може видети у парковима, све док је бучне косилице не обезглаве заједно са другим непризнатим и заменареним цвећем – маслачком, красуљком, добричицом, слезом, хајдучицом… Дочекаће зрелост и донети своје драгоцено семе само оне изникле у пукотинама уз ограде и зидове и оне што расту на крову већ урушене куће у улици Џорџа Вашингтона бр.22. Сличне куће и дворишта, као последња уточишта дивљине у срцу Београда, можда су зато важнији за град од улицканих монструма од стакла и бетона који би се убрзо могли наћи на њиховом месту.