Слезови цветају целог лета. Они чије се знање о њима завршава на флашицама са дечјим сирупом за искашљавање, треба да буду обавештени да су слезови веома бројна биљна фамилија којој припадају на пример и хибискус, бамија, или памук… Код нас самоникло расте око двадесет врста, а у граду, углавном на травњацима око зграда, најчешће се може видети најхранљивија од тих врста – црни или дивљи слез.

Наравно, никоме не пада на памет да бере и једе презрени коров у „прљавом“ граду – јер, сами себе уверавамо да поврће које купујемо на пијацама расте на лепим, чистим и заклоњеним местима. Али – изађите у околину Београда, прошетајте по селима из којих се храна доноси на градске тржнице и видећете да се воће и поврће које се не гаји ради познатих и драгих људи већ ради новца обилно прска хемијом, често расте тик уз прометне путеве, а понекад и залива отпадним водама… Ако сматрате да само човек који је доспео у очајан положај може да једе коров, замислите се над чињеницом да су још Питагора и његови ученици радо јели црни слез јер беху приметили да бодри дух и подстиче интуицију. Хвалио га је и„отац грчких богова“, велики Хесиод, а високо су га ценили стари Римљани, међу њима Цицерон и Хорације који свакако нису били очајници. Хорације је често истицао како се храни понајвише маслинама, водопијом и црним слезом. И данас га једу, углавном Грци на Криту и Арапи на Средњем Истоку, и тек понеки зналац у осталим деловима света.

Црни слез је чест и „обичан“ цвет коме се не обраћа пажња. Ако му ипак приђете, видећете да је изузетно леп. Белосветски баштовани зато су произвели много култивисаних варијетета, од који неки имају узбудљива имена попут: аурора, азурни водоскок, храбро срце, тајанствена Мерлин, замак виндзор, пурпурни сатен и тако даље… Понекад и самоникло, али чешће тамо где неко пожели да уреди простор под својим прозором, као на пример пред једним солитером преко пута хале Пионир, може се видети веома лепа украсна и понекад до три метра висока врста слеза – трандавиље, чијим се именом дозива драги у једној старој врањанској песми. Белог слеза – најпознатије, барем по имену врсте, у граду нема. Он највише воли влажна, плавна земљишта близу речних обала. Сирупи против кашља праве се од његовог корена, али треба знати да цветови, лишће и корен свих слезова садрже драгоцену слуз која облаже, лечи и обнавља слузокожу уста, грла и плућа.