Осим хризантема, у касну јесен цвета још један дивни жути цвет који поносно можете ставити у вазу, да вам украси и осветли дане у којима Сунца више нема довољно. Тај цвет се сада може видети у многим двориштима, али исто тако и на ничијем земљишту, на ободу града, најчешће уз реке и канале, и не само тамо. Подсећа на мали сунцокрет, што није случајно јер припада истој биљној породици. Научни назив овог цвета, Helianthus tuberosus, заправо значи „сунцокрет са гомољима“, а ти су гомољи већ оно за шта су многи чули, а неки и купили, под називом „чичока“, или, још необичније, „топинамбур“.

Чичока је још један дар америчких Индијанаца Европи. Они су је гајили много пре сусрета два света који је по њих био неизбежно кобан. Изгледа да је један француски истраживач, де Шамплен, послао прве гомоље у Стари свет, негде почетком седамнаестог века. Чичока се овде гајила као поврће, сточна храна и украсна биљка, али се брзо искрала из башти и “подивљала”. Веома се добро снашла, јер заправо не захтева готово ништа: подноси врелину као и јаке мразеве, успева и на сиромашном земљишту, размножава се веома лако, чак и само делићима љуске својих „кромпирића“.

На подземном стаблу сваке биљке почетком јесени почну да се формирају гомољи, њих 20 до 30. Ископавају се у касну јесен, зиму и рано пролеће, кад земљиште није смрзнуто. Пресни имају слаткаст освежавајући укус мешавине јабуке и кромпира, кувани подсећају на артичоке. Иако нису кромпири, спремају се као и они: могу се у љусци пећи у рерни, кувати, додавати јелима, једино се не може добити хрскави чипс. Одлични су у туршији, а недавно је на медицинском факултету у Крагујевцу испитивана и могућност да се кувани и пасирани гомољи додају тесту за хлеб, слично као што се то некад радило с кромпиром. Покушај је дао охрабрујуће резултате, можда да ћемо ускоро моћи да купимо такав хлеб. Од чичоке се може пећи и ракија, Немци је увелико праве и продају.

Гомољи су веома здрава храна: мање су калорични од кромпира, садрже витамин А и витамине В групе, богати су калијумом, гвожђем, бакром и фосфором. Погодни су за исхрану дијабетичара јер се уместо скроба у њима налази олигосахарид инулин, а да би се он сварио, није потребно да панкреас лучи инсулин. Нема дакле скоковитих промена шећера у крви, па према томе ни напада жеље за слатким. Уз то, богати су дијететским влакнима, те се топло препоручују дебелима који желе да смршају. Па, дебли, навалите!