Ако људе око себе упитате за биљке, многи ће одговорити да познају само три врсте: траву, жбуње и дрвеће. Дрвеће је, кажу, оно високо, жбуње је средње, а трава оно ниско, што расте при земљи. Понекад се помињу лековите, магијске, па и наркотичке траве, али те биљке не припадају увек великој фамилији трава. Та фамилија је иначе огромна: броји око 600 родова и 10.000 врста које расту у читавом свету, осим централног Гренланда и Антарктика, обрастајући трећину копнених површина на планети. Има их у свим величинама: од пар сантиметара до преко 40 метара, колико су високи неки бамбуси који такође припадају травама.

Шта је свима заједничко? Ваљкаста и шупља стабљика са коленцима, дугачки уски листови, неупадљиви цветови сложени у метлице или класове, жиличаст корен… Постоје већ неких сто милиона година, и без њих би и свет и људске заједнице сасвим сигурно изгледали много другачије. По неким проценама више од 50% енергетске вредности хране коју поједе светско становништво потиче од намирница добијених од разних врста трава које се као културе узгајају на око 70% укупних обрадивих површина. Овде говоримо о житарицама и шећерној трсци које су такође – траве.

Вратимо се нашим градским травама које незастрашене бетоном ничу практично свуда. Има их много: пиревина, зубача, мишји репак, попино прасе, ливадарка, мухар, дивљи овас – то су само неке. Ван града, сваки „савремени“ земљорадник их сматра коровима и хемијским отровима брани од њих своју парцелу. Како год звучало чудно, у граду им је изгледа лепо – јер, ако их и мало ко заиста воли, ипак их нико активно не мрзи. А разлога за мржњу заиста нема: узмимо на пример пиревину, можда најраширенији „коров“ на планети. Да би никла, треба јој само мрвица земље и мало влаге. Ни један баштован не жели ни да је види јер има јако подземно стабло их ког се на све стране гранају шиљати изданци који буше тврду земљу, али и шаргарепу, ротквице и кромпир. Но, баш то подземно стабло са изданцима је драгоцен лек за болести јетре, жучи и бубрега, упале мокраћних путева, реуму, хормонске поремећаје у пубертету и менопаузи. У пролеће чај од пиревине чисти крв и враћа снагу. Да, ствар је само у томе с које стране желимо нешто да видимо. Онда погледајмо тако да бисмо видели да су траве су на Земљи исткале сигуран дом за људе и безбројна жива бића. Наши преци су то знали: још из паганских времена потиче обичај уношења траве у храмове на дан Духова, када се клечећи праве венчићи који се потом носе кући, да се ставе на прозоре, врата и иконе, да заштите дом од нечистих сила. Тих сила је све више, а трава, изгледа, све мање – потискујемо их бетоном и асфалтом у које се, рекло би се, сада уздамо.