Пролази време трешања – не само на пијацама где их ево смењују малине, кајсије и брескве, него и иначе, пролази време кад су и градска деца могла да се пењу на дрвеће и једу праве, слатке, укусне трешње. Сви ми који смо некада имали то задовољство знамо да ови чудесно крупни, сочни, беспрекорно црвени, неукусни и баснословно скупи плодови што их купујемо на тезгама нису „прави“. И заиста, зађемо ли у насаде у Ритопеку или Болечу, одакле се у мају и јуну тоне и тоне трешања шлеперима отпремају незнано куда, уместо високих, разгранатих стабала видећемо некаква омања дрвца густих крошњи која се током само два месеца, колико прође од цветања до зрења прскају незнани број пута. Због тога, трешње су наизглед здраве и у њима нема црва, али вас често од њих загребе нешто у грлу или чак спопадне повраћање.

Праве трешње су готово сасвим нестале из београдских дворишта – однеле су их године и тестере – куће су све веће а дворишта све мања и у њима нема места за велико дрвеће. Остале су, на ободима града, дивље трешње – изникле из коштица које су разнеле птице. Изузетно су виталне и родне, расту свуда, и до преко 1500 метара надморске висине. Стабла су јака и права, од њих су се некада израђивали предмети за домаћинство – чиније, заструзи, чутуре, чак и сточићи. Срби су, у недостатку гвоздених, често пуцали из трешњевог топа, последњи пут можда пре десетак година када је извесни Јанићије Јотић, у спомен на свог деду – Солунца направио такав топ и опалио из њега на Равној Гори, после чега је био ухапшен. Трешња је и лековита – плодови олакшавају варење и избацивање штетних вишкова, чај од младих листова пун је С витамина, одвар од коре смирује, олакшава кашаљ и стишава упале. Чај од петељки је изврстан диуретик.

Народ верује да сањати стабло трешње значи здравље и љубав, да нероткиње провлачењем испод трешњеве гране осигуравају себи плодност, а поклањањем расцветале гранчице исказивала се наклоност.

Планинска трешња је љубав целе једне земље – Јапана, где се њен цвет поштује као природни исказ лепоте у њеном најчистијем виду. У уметности, он је симбол чистоте, пролазности и крхкости живота. А крхким су се пролетос показале и саднице јапанске трешње које нису издржале силовити налет овдашњих одушевљених љубитеља. Да ли су победници засадили поломљене прутиће и да ли ће сада почети да читају и пишу хаику?