Снег се полако повлачи из београдских вртова, а са њим и последње висибабе које су у њима ове године цвале још од јануара. Иако нас у школама упорно убеђују да су висибабе весници пролећа, оне су заправо зимско цвеће чије зелено лишће никне из подземне луковице још у децембру – наравно, ако нема снега и леда. Чим временске прилике дозволе појављују се пупољци, а за њима и цветови. Ако у међувремену падне снег, једноставно застану и стрпљиво чекају. Чим снег почне копнити, настављају где су стале… И тако, расту и цветају у наставцима, у јануару, у фебруару, у марту… Неважно кад, висибабе увек дочекају свој час у коме ће прославити живот љупким и мирисним звончићима. Индијанци их стога сматрају оличењем храбрости, издржљивости и непоколебиве оданости… Хришћанска традиција Западне Европе посветила их је, онако чисте и беле, празнику Сретења, т.ј. очишћења Девице Марије, који се по грегоријанском календару слави 2. фебруара.

У литератури пише да висибабе опрашују пчеле, али, колико пчела лети по шумарцима у јануару и фебруару? Зато, мада нису стерилни, цветови скоро и не производе семе. Висибабе се углавном размножавају деобом луковица, и то веома успешно. Расту обично у мањим бокорима, али се рецимо на Фрушкој Гори могу видети веома густи насади.

Сматрају се отровним, но галантамин, активна супстанца коју садрже, може помоћи у лечењу Алцхајмерове болести. То ипак није разлог да их грицкамо и једемо.

Научни назив, Galanthus nivalis, дао им је Карл Лине: он значи „млечнобели снежни цвет“. Европски народи наденули су им пригодна, снежна имена: Руси – подснежник, Немци – снежни звончић; Енглези – снежна капљица; Французи – зимски звончић… А Срби? Просудите сами шта ми мислимо о њима: висибаба, висигаћ, висипатка… Дремевац, дремендеда, дремидеда… Баба и деда који дремају, овислих глава које се повремено клате… Па, нека дремају, док не прође зима. А пролеће – на отварању пролећа цвета једна друга биљка.