Међу воћкама које се захваљујући случају или доброј вољи појединаца још увек могу видети у ширем центру Београда, треба поменути вишње о којима се иначе мало говори. Оне су некако увек у сенци својих сродница – трешања које их надмашују величином стабла, плода, и, обавезно, ценом на пијацама. Опет, производе од вишања – колаче, пите, сок, слатко, ће, због освежавајуће киселог укуса, мало ко одбити. Ту се некако наша знања о вишњи углавном завршавају, и зато није на одмет да чујемо још понешто.

Обична вишња, или званично Prunus cerasus, не постоји као дивља биљка – то је култивирана врста која истина понекад „подивља“ и побегне у слободу, али никада заувек. Настала је негде у југоисточном приобаљу Црног мора у Малој Азији. Оно cerasus у њеном имену потиче од назива тамошњег града Керазунд одакле ју је, ако је веровати Плинију, римски конзул Лукул донео у Рим након победе над понтијским царем Митридатом Великим 74. године пре н.е. Даље се проширила у све европске земље. У Русији су се у 12. веку вишњама радовали и садили их кијевски кнез Јуриј Долгорукиј, оснивач Москве, и његов син, Андреј Богољубски. Отада па све до данас су њихова омања, складна дрвца у Русији остала неизоставни део сеоских пејзажа, те тако добисмо и назив једног књижевног ремек-дела – Чеховљевог „Вишњика“.

Вишње су јединствено воће богато мелатонином – природним хормоном одговорним за сан. Зато, ако не можете да заспите, увече једите вишње или попијте чашу њиховог сока. При том, имајте на уму: што су киселије, утолико је у њима више мелатонина који још и олакшава тегобе менопаузе, помаже при одвикавању од лекова, смирује хиперактивност и поправља пажњу. Рецимо и да вишње делују антиканцерогено, да штите кардио-васкуларни систем, лече малокрвност, упале и болове у зглобовима и мишићима, јачају кости… Користе се и у козметици за лечење масне коже и косе. Чај од петељки помаже избацивање песка из мокраћних канала, лечи бубрежне болести, хронични кашаљ, целулит, импотенцију. Листовима се лече упале очију, или се у кухињи додају зимници, најчешће туршији, као природни конзерванс. Младе гранчице су посебна прича: свака Рускиња ће у парно купатило најрађе ући са метлицом од вишњиних грана које кожу чине свежом и затегнутом. Постоји и леп обичај да се гранчицама кити постеља младих супружника, како би брак био дуг и срећан. И, последња врлина вишње је – лепота. Неке сорте, попут јапанске сакура вишње се гаје само због ње. У задње време, магнолије и зимзелени жбунови су готово све чиме красимо своја дворишта. Вратимо им склад и префињеност дрвецтом „обичне“ вишње.