Има већ пар недеља како на градским пијацама купујемо гране врба са новим пупољцима обраслим сивкастим, меким омотачем. Тај такозвани „врбопуц“ је један од првих истинских весника пролећа. Врба је, као што ћемо видети, веома моћно дрво, а кажу да је то зато што након зиме оживљава пре свег осталог дрвећа, те успева да од Сунца упије најчистију и најдрагоценију пролећну енергију. У словенској митологији била је посвећена Јарилу, једном од аспеката Сунца који је господарио вегетацијом и плодношћу.

Врбове гранчице, лишће, а нарочито кора, познати су још од праисторије као лековита средства против грознице, реуме, главобоље… Тај природни аспирин узима се у виду одвара, тинктуре или прашка. Врбово дрво од кога су некада израђивани предмети за домаћинство је меко, лагано и не траје дуго, те се врбов клин често помиње када нешто треба означити као непоуздано. Међутим, и тај исти клин је свој начин поуздано лечио главобољу: некада се забијао у зид куће (који није био од армираног бетона) како међу укућанима не би било свађа. Жене су ушивале гранчицу врбе мужевима у одећу да се не би мотали око других жена, а у истом циљу су прутићима оплитале ноге мужевљевог кревета. И себе су лечиле врбом: понекад су се саме ударале прутом како би из себе истерале сумњичавост и нерасположење. Па и деца су добијала своје: истући дете врбовим прутом значило је да се из њега истерује непослушност и непотребна агресивност. У венце који се сплићу о пролећним празницима, нарочито о Ђурђевдану, обавезно се уплићу врбове гранчице које треба да заштите кућу и стоку од злих очију и да осигурају напредак домаћинства. Сви који воле лепу реч и желе да се њоме умешно служе требало би да направе себи амулет од врбе који ће им, верује се, после извесног времена донети мистичну способност владања речју. На крају, и мали савет за вештице: дршку метле направите од јасена а тело од брезових грана увезаних врбовим прутом.

Врбе се данас не поштују: оне саме од себе расту уз београдске реке, јер воле воду, што каже и њихов латински назив, Salix, настао од келтских речи које значе „вода“ и „близина“. Има их и у граду. На пример, подводни Топчидерски парк краси неколицина „жалосних“ врба. Постојбина тих врба је Кина, али наука их зове Salix babilonyca – вавилонске врбе, и то зато што Карл Лине беше прочитао нетачни превод библијског текста о нарицањау Јевреја изгнаних у Вавилон. Савремена наука је доказала да дрво на које су они одлагали своје цитре никако није могла бити врба, већ да је то била једна врста тополе. А о тополама ћемо говорити други пут, можда већ ускоро.