У читавом граду потпуно неприметно расте једна занимљива биљчица. Не бира травњаке, већ напротив, ивицу асфалта или бетона, простор међу циглама, жардињере, а врло радо ниче у саксијама, чак и на десетом спрату. Листови су јој трочлани, личе на детелине, па је често називају детелином, што је потпуно погрешно, јер нису чак ни далеке рођаке. Наша биљчица зове се зечја соца. У граду је чешћа врста тамно црвених листова, али ни врста са зеленим листовима није ретка. Цветићи су им љупки, петочлани, жути. Постоје и култивисани варијетети са крупнијим, бледо љубичастим цветовима који се продају као украсно цвеће.
Хиљадама година људи су јели зечју соцу. Цео њен надземни део има пријатан киселкасти укус који потиче од органских киселина, највише оксалне и јабучне. Богата је и витаминима, особито С и А. Користили су је сви народи који су живели у сагласју с природом – од Индијанаца Северне Америке до кавкаских сточара. Њоме су гасили жеђ, побољшавали укус јелима, лечили се. У Немачкој, Енглеској и Ирској се током 18. и 19. века много користила за спремање салата, чорби и умака, или се сушила, да се зими употреби као овежавајући кисели зачин.
Када смо већ поменули зелено острво, Ирску, треба рећи да је њен симбол зечја соца, наравно она зелена. Тамо постоји и обичај да се она поклања на дан светог Патрика који се слави 17. марта. Мада је соца међу Келтима столећима раније поштована као света биљка – симбол поновног рођења пролећа, постоји и легенда која је доводи у везу са човеком који је становнике ирског острва превео у хришћанство. Прича се да је један од племенских поглавара замолио Патрика да му растумачи доктрину о Светом Тројству. На то је будући светац убрао лист зечје соце који чине три потпуно једнака срцолика дела и рекао: „Овде, у овом листу, приказан је симбол моје вере – три Бога у једном.“ Кажу да је то на поглавицу начинило тако јак утисак да се радо одмах крстио. Након двеста година сви Ирци су били хришћани, а зечја соца је још касније, када су Енглези почели да освајају острво, постала и симбол њихове везаности за своју народну традицију и незадовољства енглеском управом која је потискивала и ирски језик и католичанство.
Ако вас је ово заинтересовало и ако мислите да никада нисте видели зечју соцу, уверавамо вас да то није тачно. Безброј пута сте крај ње прошли, само нисте обратили пажњу. Има је свуда, на пример одмах када се скрене из Цетињске у Зетску улицу. Највероватније расте и у бар једној од саксија на вашој тераси. Најбоље је да ту и остане, али ако баш морате да је одатле ишчупате, немојте је бацити. Најмање што можете да учините за њу је да је – поједете.
