На песку Новог Београда, на Ади, на насипима уз градске реке расте, а лети и цвета, још један дошљак из далеке Северне Америке – жути ноћурак. На високим, усправним, при врху разгранатим стабљикама, у пазуху листова посадили су се свиленкасти, полусклопљени цветови. Они који их дању у пролазу само примете не могу ни замислити сву лепоту и вредност ове биљке, јер – она живи ноћу.

Цветове тананих латица опрашују ноћни лептири – зато и имају бледожуту боју, видљиву у мраку, и уз то заносно миришу да би примамили лептире што лепршају негде у далекој тами. Ако лептир заиста дође и опраши цвет, он ће већ ујутру увенути. Ако не, у нади да ће ипак доћи, цвет ће се отворити још једном следеће ноћи. Када је донесен у Енглеску, у 17. веку, ноћурак је најпре гајен као украсна биљка. Енглези су у то време, као и данас, веома држали до својих вртова. Богата господа имала је, осим уобичајених, дневних, и такозване ноћне вртове у којима се уживало од заласка до изласка Сунца, а у којима је, наравно, растао и жути ноћурак. Његов нежни, опојни мирис којим је пунио топле летње ноћи претварао је вртове у вилинске насеобине. Сигурно је и Шекспир уживао у том мирису док је писао свој Сан летње ноћи.

У време када је стигао у Европу, жути ноћурак се сматрао лековитим, а чај од његових цветова врло брзо је ушао у моду као напитак за готово све болести. Касније је заборављен, али му је, захваљујући савременим истраживањима, пре двадесетак година слава васкрсла, можда већа него икада. Наиме, утврђено је да уље из његовог семена уравнотежава метаболичке функције и спречава старење. Уље се одмах појавило у продаји, као лек против реуматичног артритиса, артериосклерозе, слабљења меморије, алкохолизма, климактеричних тегоба, као превентива за болести срца и у виду козметичких препарата.

Ова дивна, драгоцена биљка се може и јести. Дуги и меснати корен вади се у пролеће или јесен. Укусом подсећа на ротквице, а у земљама Запада познат је као здрава храна која брзо враћа снагу, и често се пореди са месом: у Француској га зову „баштенска шунка“. Младо лишће је укусно зелено поврће богато витаминима, а благо слузасте чорбе и чајеви од њега лече упале слузокожа органа за варење и дисање. И семе се, наравно, може јести – додаје се у пецива или колаче. Оно ће већ крајем лета сазрети у дугуљастим сувим тоболцима приљубљеним уз стабљику. Покушајте да сакупите мало…