Човек није само оно што ради, већ и како и са ким ради, шта жели и у шта верује, али то је дуга прича…

Ја сам обичан неко рођен у граду (који га није увек чинио срећним), ко није одувек знао шта хоће, али је барем осећао шта неће, али ни то није могао увек избећи…

Од мука одрастања бежала сам у Природу; волела биљке а студирала метеорологију. Надала се науци, постала домаћица. Волела узбуђења, море, планине, далеке земље, а родила троје деце… Релативно рано сам научила да не маштам, живела сам оно што је живот пред мене стављао: студент, падобранац, ронилац, планинар, супруга, мајка, метеоролог, новинар, службеник, преводилац, наставник, грађанин села Дојкинци, надам се и органски пољопривредник малог формата…

– Написала „Сунчеву трпезу“, заправо треће издање ранијег „Кувара самониклог биља“

-Сарађивала и учествовала у снимању документарних филмова о биљкама и Старој планини (могу се видети на овом сајту). Филм „Додир“ РТВ добио је златну диплому на московском фестивалу „Златни витез“ 2010. године у селекцији еколошких филмова.

– Учила и предавала санскрт, почетком 2012. године почеће нови курс.

-Преводила са енглеског, француског, руског, нарочито сам задовољна књигама „Дингово легло“ (2010) и „Раки“ (2011) Б. Вонгара (т.ј. Сретена Божића, „нашег Абориџина“).

– Годину дана држала сам предавања о самониклом јестивом биљу и водила излете. Следеће године ће се то наставити.

– Стекла сам неколицину задивљујућих пријатеља и упознала посвећене и поштене љубитеље природе од којих ћу вам неке препоручити…

Живот сазрева попут воћке, и ако га пре времена не силите прскањем и вештаћким ђубривом, временом доноси сочан и сладак плод звани срећа. Да будем искрена, од живота сам добила више него што сам му дала. Свима велико хвала!

Мирјана Петровић