„Ова биљка је нашем народу осим многих других које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је узрок тај што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиљка у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк босиљка на гроб посади“ писао је Јосиф Панчић у својој Ботаници из 1868. године. Ово и даље важи: данас у граду најчешће немамо баште са „смиљем и босиљем“, но количина расада који се у пролеће прода на пијацама сведочи да многи још увек желе да имају босиљак крај себе: као украс, заштиту, лек, зачин и обавезан део славског колача.

Детаљније

До сада смо, набрајајући знане и незнане биљчице које непозване расту у Београду, помњали ‘траву од девет болести’, потом и ‘траву од четрдесет болести’, но, ево данас, на дан св. Јована Биљобера, стигосмо и до ‘траве од деведесет и девет болести’, коју многи народи, па и наш, зову травом светог Јована. Ми је зовемо и богородичином травом, а све чешће мало разумљивим, но свима знаним именом – кантарион.

Детаљније

„Чуваркућа је боља на кући, него два пса пред кућом“ – пише у „Речнику српских народних веровања о биљкама“ Веселина Чајкановића. Но, нису само Срби ти који верују у то да чуваркућа чува кућу од громова, лопова, вештица, болести, и уопште сваке несреће – готово идентична уверења забележена су у дословце свим земљама у којима она успева. Постојбина јој је иначе Европа: њен јужни и централни део, и то високе планине где расте на готово голом камену, изложена мразу и жеги, води и суши, ветру, олуји, и наравно – громовима.

Детаљније

Старији суграђани се сећају да је некада у Београду било много више дворишта са воћкама, међу којима су биле и кајсије које смо са уживањем понекад крали и јели зелене. Када бисмо претерали болео нас је стомак, некада смо чак и повраћали, али од кајсија нисмо одустајали. Волели смо их и кад сазру, а и као џем, у палачинкама или на хлебу с путером.

Детаљније

Међу воћкама које се захваљујући случају или доброј вољи појединаца још увек могу видети у ширем центру Београда, треба поменути вишње о којима се иначе мало говори. Оне су некако увек у сенци својих сродница – трешања које их надмашују величином стабла, плода, и, обавезно, ценом на пијацама. Опет, производе од вишања – колаче, пите, сок, слатко, ће, због освежавајуће киселог укуса, мало ко одбити. Ту се некако наша знања о вишњи углавном завршавају, и зато није на одмет да чујемо још понешто.

Детаљније

Ако људе око себе упитате за биљке, многи ће одговорити да познају само три врсте: траву, жбуње и дрвеће. Дрвеће је, кажу, оно високо, жбуње је средње, а трава оно ниско, што расте при земљи. Понекад се помињу лековите, магијске, па и наркотичке траве, али те биљке не припадају увек великој фамилији трава. Та фамилија је иначе огромна: броји око 600 родова и 10.000 врста које расту у читавом свету, осим централног Гренланда и Антарктика, обрастајући трећину копнених површина на планети. Има их у свим величинама: од пар сантиметара до преко 40 метара, колико су високи неки бамбуси који такође припадају травама.

Детаљније

Сви знамо шта је сенф, многи од нас га и воле, но мали број зна да је његов најважнији састојак семе слачица. Још мање је оних који знају да су слачице самоникле биљке које расту и у нашем граду. Ничу брзо и лако, најчешће на местима где је земља мало преврнута, било окопавањем, било грађевинским подухватима неважно које врсте. Ако је то место недоступно косилицама Градског зеленила, развију се у лепе крупне биљке угасито зеленог лишћа са жутим цветићима на врху. Најлепши примерци расту уз дрвеће у дрворедима, с оне стране металне конструкције која штити стабло.

Детаљније

„Када бих се селила некуда из ове земље, понела бих стари лонац у који бих посадила мушкатлу и ставила га на прозор да ме подсећа на дом.“ Ова изјава једне суграђанке казује да цвеће на прозору кућу чини домом, и да су расцветале мушкатле које стан пуне светлом и пријатном атмосфером за многе остале симбол породичне топлине.

Детаљније

Из недеље у недељу говоримо о биљкама које са нама живе у граду. Испоставило се да нема безвредних ни безначајних, да нас свака на свој начин краси, храни, штити и исцељује. Ипак, досад не поменусмо ону коју и наука зове спаситељицом: салвију, или, по нашки, жалфију – љубимицу и узданицу свих који знају да име није случајно добила. Једна легенда приповеда да је спасила и Богородицу, сакривши је кад је са Христом у наручју бежала пред Иродовим војницима. Када је опасност прошла, Мати Божја се захвалила: „Од овога дана, у веке векова људи ће те волети, а ја ти дарујем моћ да их лечиш од свих болести. Спасавај их од смрти, као што си и мене данас спасила“. И од тога дана, кажу, жалфија лечи људе.

Детаљније

Пред зградом прекопута ученичког интерната у улици Радоја Домановића и овог пролећа је набујао заносно леп грмић мирисне нане. Он свакако није једини у граду: незахтевна нана и без посебне неге расте по двориштима, украј травњака, све чешће и у саксијама. Вероватно је то најпознатија и најомиљенија ароматична биљка: готово да нема дома ни ресторана где се госту не може понудити њен освежавајући чај.

Детаљније