Благе зиме без снега попут ове што је на измаку откривају нам да на земљи расте једно неустрашиво зелено друштванце коме мраз много не смета. Упадљиво истрајни припадник тог друштва је ниска биљчица светлозелених срцастих листића што у већим или мањим мноштвима расте на ничијој земљи. Наука јој је дала веома лепо име: Stellaria, што значи „звездица“. То је вероватно зато што има беле цветове са пет латица усечених толико дубоко да изгледају као звездани зраци. Наш народ јој је, незнано зашто, дао обична имена – мишјакиња, мишје уво, цревац, мокрица…

Детаљније

Прошао је зимски солстициј када Сунце, кажу, три дана стоји на најнижој тачки неба прикупљајући снагу за нови узлет. Још се не примећује, али дан је данас минут-два дужи него јуче. Подједнако неприметно али сигурно у бројним саксијама увелико расте нови зелени станов-ник нашег града: сибирски кедар. Пре пар година многе Београђане је заинтересовала и надах-нула повест о Анастасији, усамљеници из сибирске тајге и ондашњим звонећим кедровима чије су семенке брзо добављене. Многе су проклијале и кедрићи сад већ расту, истина веома споро.

Детаљније

Из године у годину, у нашем граду кедрови су све уочљивији. Имају широко раширене гране и већ мало повијене врхове који говоре да су се дохватили снаге, те наговештавају свој будући величанствени стас коме нема без премца међу зимзеленим дрвећем. Наиме, кедрови достижу старост од две до три хиљада година, висину од 40, па и 50 метара, и обим стабла већи од 10 метара.

Детаљније

„Листопадни четинар“ – ариш, уписујемо у укрштене речи без размишљања, јер он је најпознатији такав четинар, уз то и једини који расте и у Београду. Лети иглице ариша личе на иглице његових блиских рођака – кедрова, али крајем октобра почињу да добијају златножуту боју која се сада већ угасила у сивкасто смеђу, што је знак да ће врло брзо опасти. Међутим, младице ариша у првих неколико година не губе четине и то се тумачи тиме да се њиховим опадањем ова веома стара врста – најстарији фосили ариша стари су око 40 милиона година – заправо прилагодила екстремно хладним условима са мразевима већим од – 60оС. Заиста, ариш је дрво које најбоље подноси хладноћу: он обраста више од 40% површине северних шума Канаде и Сибира, а чини и најсевернију шуму на свету, ону на полуострву Тајмир, далеко изнад поларног круга, на 72. степену географске ширине. У Европи ариш самоникло расте високо у планинама.

Детаљније

Како јесен одмиче, све више примећујемо биљке које и зими остају зелене. Бршљан се раширио по сеновитим двориштима и градским шумарцима пењући се уз дрвеће које понекад као да се гуши у његовом загрљају. Не гледајмо га због тога попреко: то је заправо дивна, лековита, некада света биљка која само користи погодности за распростирање које су јој човек и природа овде створили. Наука каже да је давно, када је клима била топла и влажна, бршљан заједно са ловором обрâстао читав медитерански басен градећи непрегледне шуме. Оне су нестале са леденим добима, и мада су биљне врсте преживеле, те шуме се никад нису обновиле.

Детаљније

Негде од октобра па све до снегова, по не баш брижно негованим травњацима, на пример на Ади или у Пионирском парку, могу се видети јата голубова како по васцели дан нешто кљуцају. Погледајте, нико ту није бацио ни хлебне мрвице ни жито – они траже нешто у ниском растињу које заправо и није трава. Ако обратите пажњу, то растиње ћете видети у целом граду: по улицама и тротоарима, по двориштима, травњацима, утринама…. Има га заправо свуда – у целој земљи и на континенту, све до Арктика. Зову га троскот, или птичја трава, баш зато што птице тако воле његово семење и радо у њега слећу. Троскот има ситне листиће и још мање беле цветиће, најчешће пузи, али се понекад помало и уздигне. Није пробирљив, свуда је присутан, те се, није чудо, неизбежно нашао на списку непожељних корова.

Детаљније

Чак и када је година сушна попут ове у којој лишће вене на дрвећу и пре него што промени боју, последњи дани октобра су право време за причу о живописној породици јавора. У нашем граду живе њени бројни представници из читавог света и некако у ово време га улепшавају разноликим лишћем блиставих јесењих боја. Јавори иначе расту на читавој северној полулопти. Има их око 150 врста које се могу поделити на три велике групе: северноамеричку, далекоисточну и европску. Американци се могу описати као велики и складни, а диче се задивљујуће раскошним јесењим одорама у жутим, наранџастим, црвеним и љубичастим тоновима какве Европа нема прилику да види.

Детаљније

Дивно је живету у граду са људима који воле дрвеће, који му се радују, тугују за њим, и бране га ако затреба, јер, непокретно какво је, дрво нажалост има мање изгледа да преживи безобзирност и бахатост него мачке и пси луталице. Те дивне Београђане недавно беше веома узнемирила сеча дрвореда на Булевару Краља Александра. Бурно се протестовало, а негодовање се мало смирило тек када је посађен нови дрворед. Сви памтимо да се радило о платанима. Стари су нестали, а њихово место могли су да заузму само нови платани и ни једна друга врста дрвећа, иако су се чуле пригушене напомене да то можда и није најбољи избор јер су због тежње да превише шире крошњу платани унапред осуђени на сакаћење какво смо повремено виђали на истом Булевару.

Детаљније

„Постоји једно дрво што расте у Бруклину. Неки га зову Небеско Дрво. Ма где да му падне семе, из њега израста дрво које се бори да стигне до неба. Оно ниче из хрпа песка и заборављених гомила ђубрета, помаља се између решетки на подрумима. То је једино дрво које расте на малтеру. Раскошно је…опстаје без сунца, воде и, наизглед, земље. Сматрали бисмо га лепим кад не би било тако често…“ Ово је почетак романа из 1943. године, по коме је касније снимљен и филм који смо волели да гледамо. Дрво о коме је реч расте и у Београду. Овде га нико не сматра небеским: напротив, сви га гледају попреко, као непожељни урбани коров. Ботаничари га зову пајасен или брезорест, а сви остали кисело, или чак и смрдљиво дрво.

Детаљније

Ових дана поново ће нас гађати из ваздуха. Неће то бити баш право бомбардовање: око нас падаће ораси, а бацаће их вране и свраке, и то не из облака већ са кровова и високог дрвећа. Не циљају оне на наше главе, већ на асфалт и бетон, да поломе тврду љуску и потом у сласт поједу хранљиво језгро. Паметно, нема шта. Можемо се чак упитати да ли су те птице постале тако домишљате управо зато што воле орахе. Јер, зна се да они хране мозак, штите га и повољно делују на његов рад.

Детаљније