Дошло је пролеће, не зато што Земља управо пролази кроз тачку пресека небеског екватора и еклиптике, већ што је пролећно небо сада широм отворено: откључао га је бледожути цветић – кључар неба. Прича се да он отвара и друга врата – од зачараних замкова, или од подземних ризница, на пример. Некад су деца јела његове слаткасте латице да би могла да виде вилински свет. Или, везиван је кравама за репове, да им вештице не краду млеко. Тај чаробни цвет је сасвим обичан, и име му је такво: Primula vulgaris – обична јагорчевина. Дакле, нису то оне примуле јарких боја које се продају за осми март или се намерно саде пред кућом, већ оне најобичније, раштркане по приградским шумарцима или незнано како долутале на полуугажене травњаке пред зградама…

Грчка легенда каже да је јаглика израсла из тела младог Паралеја коме је срце препукло од туге, и зато помаже свима који слично пате: јача срце и нерве, делује умирујуће и доноси окрепљујући сан. Прерадом корена справљају се сирупи за искашљавање. Мало људи зна да се јагорчевина може и јести: лишће нема изразит укус и зато се у салатама може мешати са другим зеленишем, али је зато изузетно богато С витамином и каротинима.

Бледожуте цветове јагорчевина опрашују ноћни лептирови. Мрави разносе ситно семе и тако их расејавају. Нове биљке најрађе ничу на плодном и влажном земљишту у ретким шумама. У неким земљама Западне Европе обична јагорчевина је толико омиљена да је брана више него што је успевала да се обнови. Уз то, њених природних станишта је све мање, па је проглашена за угрожену врсту. Зато тамошњи љубитељи сада смеју само да сакупљају семе. Питамо се, колико је срећних власника нових кућа у Београду, оних који пред усељење наруче неколико ролни траве за преосталих пар квадрата дворишта дошло на идеју да обардује свој травњак висибабама, јагорчевинама или љубичицама?