Једна легенда каже да је Бог Еви и Адаму, истеравши их из раја, за утеху подарио две биљке: рузмарин – да им ојача дух како би поднели недаће овоземаљског живота, и лаванду – да им у њему пружи мало насладе и спокоја. Лаванда још није попут рузмарина ушла у наше народне песме и обичаје, али можда ће се и то ускоро догодити, јер је и у Србији, и у Београду има све више. Градско зеленило је последњих година њоме украсило Аду, Ташмајдан и друге паркове, а све се чешће виђа и пред новима пословним и стамбеним зградама, у приватним вртовима као и уз викенд куће у околини града. Као да се заиста појавила да нам у ово време неизвесности и борбе за опстанак дâ мало исцељујућег предаха.

Назив „лаванда“ потиче од латинског глагола lavare који значи „прати“, што указује да су стари Римљани пре јела прали руке водом у којој је лежала лаванда, а често се у њој и купали. Нису они били први: волели су је и стари Египћани – у Тутанкамоновој гробници пронађена је лаванда која је мирисала и после читавих 3000 година. Стари Грци су је називали нард, по левантском граду у коме се много узгајла. Према томе, нардово уље које се помиње у причама о Христу заправо је уље лаванде. Она растерује комарце, мољце и друге непожељне инсекте, а у средњем веку се веровало да исто чини ђаволу и вештицама – можда је зато била главни састојак првих парфема који су се појавили негде почетком 14. века. Одвајкада се сматрало да лаванда чува младост и лепоту, подстиче самоспознају, брзо обнавља снагу, опушта, смањује агресију, лечи завист, у кревету подстиче љубав, а у јастуку дозива снове о прошлом животу.

Лаванда се користила и још увек користи у исхрани, као зачин или чај, а користи се и као лек против многих болести нервног, дисајног и дигестивног система, а и споља, за кожу.

Из Средоземља које је њена постојбина лаванда се раширила на исток све до Индије. Римљани су је унели у континенталну Европу, а доцнији колонизатори разнели по читавом беломе свету. Свуда је омиљена, те су неки народи, и иначе освајачки, већ незванично освојили и „усвојили“ поједине њене врсте, тако да данас на интернету можете наићи на енглеску, француску, холандску, шпанску, чак и египатску лаванду. На 27 хектара камените црвенице у атару села Црвени Брег, општина Бела Паланка, релативно скоро засађена је лаванда која количином и каквоћом етеричног уља надмашује ону која расте у Француској, Италији и Хрватској. Српска лаванда се тако можда никада неће наћи у ботаничким пописима, али би сигурно могла да постане бренд који би овдашњим људима, по првобитној намери Божјој, олакшао живот у овој похлепом опустошеној земљи која већ одавно не подсећа на рај.