Ако се упитамо које је европско дрво најдуговечније, вероватно је да нећемо знати тачан одговор. Прва помисао – храст, није ни близу, друга – маслина, нешто је бољи погодак, али не и најбољи. Нико се не би сетио тисе, а она је заправо одговор на постављено питање. Зашто? Па, најпре зато што се тиса ретко среће у природи, навикли смо да је видимо само као украсно градско дрво, што многе наводи да помисле како је увезена са неког другог континента, то јест, да није европска врста. Потом, они који је овде саде, или њихови наследници, после неког времена одлуче и да је посеку, тако да је мало које тисино дрво успело да постигне времешне димензије које могу наговестити могућу фантастичну дуговечност врсте која износи више хиљада година. Мада не постижу знатну висину, обично само до 20 метара, стабла правих старица међу тисама, оних преко 2000 година, имају пречник од два до четири метра. Оне се чувају у многим европским земљама, а неке су и готово славне – имају своја имена, поштоваоце, чак и обожаваоце.

Тиса је веома необичан четинар – од свих који расту код нас једино она не лучи смолу. Док су дрво, четине и плодови других зимзелена лековити па и јестиви, тиса је отровна, и то не само за човека. Од њеног чврстог и мирисног дрвета прављене су у енглеској краљевској флоти кобилице адмиралских бродова, како их не би гризли бродски пацови. Енглеском националном јунаку, Робину Худу, изгледа да није сметало што стално носи лук од тисовине, али су зато остала непроверена сведочанства да су неки од мајстора који су правили такве лукове пре времена умрли отровани сталним додиром са свежом тисовином. Оно што је код других четинара шишарка, код тисе је наранџаста бобица са црном семенком у средини. Та семенка је такође отровна, али је радо једу неке птице, међу њима и сенице којих у нашем граду и околини има много. Једино што није отровно на целом дрвету је румени омотач семенке, тзв. арилус, који је мек, слузаст, слаткаст и мирисав – једном речју изврстан. Пробали смо га, а један суграђанин је од њега направио чак и малу количину џема.

Ако помислите да су људи због свега овога зазирали од тисе, опет ћете се преварити. Она је у народу била изузетно поштована, њена заштитна моћ могла се мерити са самим глогом. Комадићи тисовине, често и у облику крста, носили су се као амајлија, или су се ушивали деци у одећу, против урока. Тисовина се сматрала „чуварем среће“. Носила се и у новчанику, јер се веровало да ће се тако новци боље сачувати. Па, можда би могли још и то да покушамо, јер, како год се трудили, до сад нам није успевало. Прошетајте до Калемегдана да нађете тису, али имајте на уму, довољна је и најмања гранчица.