Лист: младо зелено лишће које подсећа на листове шаргарепе је ароматично и може се користити за зачин, исто као и першун. На врху стабљике у априлу и мају јављају се цветови сакупљени у штитасте цвасти (ким припада породици штитарки – Umbeliferae).

Плод: плодови се беру у јулу, кад стабљика почне да се суши губећи зелену боју. Одрезују се штитови на дршкама, везују у снопове и суше на промаји. Када су потпуно суви, плодићи се одвајају трљањем међу длановима, још кратко просуше и пакују у папирне кесе или кутијице – ако међу њима има још зелених, не треба их одвајати, и они ће ускоро потамнети. Самоникли ким је ситнији и ароматичнији од оних који се купују у трговинама.

Корен:  једе се свеж или се кува у чорбама и јелима од поврћа попут рођака – шаргарепе, першуна или пашканата.
лековитост: ким је један од најстаријих познатих зачина, славан као средство против надимања. Угрева и јача желудац, поспешује варење масноћа и излучивање мокраће. Користи се као тоник за желудац, јетру и жуч и као лек против кашља.

Употреба у кухињи: Слаже се уз готово сва јела, а најчешће се додаје купусу и његовим сродницима, кромпиру, масним месним јелима, чорбама, рибљим специјалитетима, свим врстама хлеба и пецива, нарочито од интегралног брашна. Од плодова се кува и чај (познати „чај за бебе“ је најчешће смеша кима, морача и аниса), а могу се и само жвакати, цели или самлевени у прах.