Лист: Кад у ваздуху има влаге, по ободу листова задржавају се крупне капљице воде излучене транспирацијом које се виде и када се околно биље увелико осушило од росе. Те капи су некада скупљали алхемичари, верујући да ће њима убрзати поступак добијања злата (отуда научни назив). Листови почињу да се развијају у априлу, али најбоље их је брати у мају и јуну. Садрже много витамина С, а од минерала најбогатији су фосфором. У старијим листовима нагомилавају се опоре и горке материје, па су употребљиви само за чајеве. За салате користе се млади листови, а у варива и чорбе може стати и цео наземни део, сам или помешан са другим биљем. Могу се справљати и разни зелени умаци, а изврстан је и напитак који се уз помоћ блендера прави од листова вирка и јогурта. Прах од осушених листова зими се користи као витамински зачин.

Лековитост: Још у средњем веку вирак је уживао велики углед који се одржао у традицијама многих народа. За лечење, користи се цела биљка, укључујући и подземни део. Мада нико више не тврди да женама враћа лепоту и младост (ипак пробајте – неупоредиво је пријатније и јевтиније од пластичне хирургије), и данас се најчешће користи за лечење разних женских болести – обилних менструација, белог прања, климактеричних тегоба, ослабљене контроле мокрења… Такође се додаје и чајним мешавинама за чишћење крви (тиме и коже), против упале слузокоже (уста и црева), влажних екцема, гнојних рана…