Зова

Цветају зове. И оне се у граду све ређе виђају – не саде се већ саме ничу, стога расту само тамо где педантни чистунци још нису зашли са својим тестерама: под Келемгданском тврђавом, у старим двориштима, градским шумарцима, уз обале река.

Ту и тамо још понеко бере беле мирисне цвасти, за чај или сок. Мање је оних што беру бобице које зру половином лета, а које су права ризница: садрже аминокиселине, биофлавониде, каротиноиде, шећере, витамине А и В, и веома много витамина С – само га у шипурцима и црним рибизлама има више. Од њих се прави сок, вино, џем, слатко, надеви за пите, а могу се употребити и као фарба – за тканине и за косу. Кора и листови се ређе користе, углавном као народни лекови. Зова лечи многе болести, од којих су данас најчешће вирусне – грип и херпес, на пример, а потом бронхитис и астму, разне упале, опекотине, реуму, гојазност и тако даље. Од грана се праве свирале – најпознатија је она из приче о цару Тројану са козјим ушима. И цео род зова – Sambucus, добио је назив по грчкој речи „самбука“ што је био назив за древни музички инструмент који се од њих правио.

У средњем веку у западној Европи заузетој истребљивањем вештица постојало је веровање да оне станују у зовама израслим по утринама где су те несрећне и прокажене душе сахрањиване. Зато су се људи, притиснути потиснутом кривицом, устезали да секу те грмове, бојећи се љутње нечистих духова. Насупрот томе, у словенској традицији веровало се да зова растерује зле духове, и да је срећа држати је уз кућу јер штити укућане. Сицилијанци верују да убија змије и растерује лопове. Бацање листова на све четири стране света доноси заштиту.Ако не верујете у ово, повероваћете можда да лишће зове вас може да заштити од мува, а ваш врт од лисних ваши…

И на крају, у доба врхунске медицине која лечи али не исцељује, која улепшава али не враћа младост, ево савета за оне који жуде за снагом и лепотом: Кад зова цвета, а у време младог Месеца, у сумрак попрскајте њен грм изворском водом и реците: „Као што ти сваког пролећа зелениш, здрава и мирисна, тако и ја (реците своје име), нека не упознам старост, тугу и болест.“ У лето, кад плодови сазру, увече при пуном Месецу уберите онолико бобица колико имате година. Захвалите зови и замолите је да вам помогне да учините оно што сте замислили. Вратите се кући ћутке, не осврћући се док не прекорачите праг. Плодове осушите на промаји, не у рерни, и не на Сунцу. Кроз недељу дана десном руком узмите једну бобицу и кажите јој: „Порасла си и сазрела сама, а остарила – уз моју помоћ. Од тебе сам добио/ла снагу и лепоту. Нека тако буде. Хвала ти.“ Потом је нанижите на бели конац. Исто урадите и са свим осталим бобицама. Ниску сакријте у кревет, под узглавље, да је нико не нађе. Ово, кажу, помаже да се врати или бар сачува младост.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*