У децембру је свима јасно да је сезона грожђа већ одавно прошла, но управо тек сада, после првих мразева у београдским парковима доспева за брање једна друга, мало позната врста грожђа – тзв. орегонско грожђе. Оно сазрева на прилично честом украсном зимзеленом грму научног назива Mahonia aquifolium који, наравно, нема никаквих сличности са виновом лозом, и који је заправо амерички рођак европске жутике о којој смо недавно говорили. Густе гроздове тамноплавог воћа превученог беличастом скрамом упркос њиховој јестивости и упадљивој лепоти углавном конзумирају само птице, док их људи готово и не примећују, вероватно зато што, потпуно погрешно, претпостављају да су отровни.

Детаљније

Сада, кад лишћа готово и нема, понегде се, по парковима или око зграда, може уочити жбун голих гранчица на коме висе гроздићи ситних, дугуљастих плодова. Упркос њиховој тамноцрвеној боји, жбун се не зове црвеника, већ жутика, жута шимширика, кисели трн, или бреберика, што већ подсећа на његов научни назив, Berberis vulgaris, по коме га неки и познају.

У питању је лековита и јестива биљка, знана у древној Кини, Индији и Персији, а помиње се и на глиненим таблицама из једне асирске библиотеке, старе готово 3000 година, где се њени плодови препоручују као средство за „чишћење крви“. Током средњег века почела је да се шири по Европи, идући од југа, те je у 17. веку стигла чак до Шведске на северу. Не треба јој много, те расте самоникло, али се у данашње време понегде и гаји у Западној Европи и Северној Америци.

Детаљније

Након сушног и врелог лета приземне биљке су топлу и релативно влажну јесен доживеле као ново пролеће – док лишће на дрвећу жути, оне поново листају и цветају: маслачак, бела рада, мртва коприва, црни слез, а са њима и бела детелина.

Детаљније

Опадоше ораси, а веверице, вране и људи су их већ покупили, и вероватно би сви могли да се сложе око тога да овогодишњи род и није био баш обилан. Они који су остали кратких рукава би можда требало да знају да ораси нису усамљени у своме роду латинског назива Juglans и да у Београду расте бар још једна врста дрвета која рађа орахе, а којима је управо сада време. Они истина на први поглед и не подсећају на то што јесу, јер падају заједно са дебелом зеленом љуском тако да личе на зелене лоптице, нешто мање од тениских. Али, орах је унутра, што се види тек када се уклони зелени омотач, који, да упозоримо, интензивно боји руке.

Детаљније

Као што верни пас иде за господарем, тако и боквица иде за човеком, насељавајући се увек у његовој близини, уз путеве које је прогазио, на лединама које је утабао. На дивљим, безљудним местима је нема, а у градовима, који за њу и нису пријатељско окружење, има је веома много. Очито, не напушта нас, носећи са собом лек, храну и утеху. Данас знамо да боквицу радо једу гусенице неких врста лептирова, живина и зечеви, но, међу људима то чине само изузеци, они који знају колико је благотворна, и који, упркос наметљивим рекламама за производе фармацеутске индустрије, и даље верују да је лакше, лепше и сигурније јести лековиту храну, макар расла као коров крај пута.

Детаљније

Када седите у хладу винове лозе са које у ове топле јесење дане висе зрели гроздови имате осећај да сте коначно код куће и да нигде више не треба да журите, јер сте ево управо већ стигли. Овај осећај се јавља чак и ако се ово догађа у центру града који вас журбом доводи на ивицу хистерије истог тренутка кад ступите на улицу. Ма како се чинило чудним, ових дана и у Београду зри грожђе, скривено у двориштима или окачено на ограде и капије мирнијих улица. Углавном је непримећено, јер зна се: храна се купује у маркету, а лек у апотеци, но још увек понеко захвално пружи руку за слатким воћем.

Детаљније

И у граду, права је срећа познавати матичњак. Може се чинити да је непотребно овде, међу толиким разноликим људима, упознавати наизглед неугледна и незанимљива зелена, непокретна створења која уз то још и сва личе једна на друге. Међутим, сви знамо да нису сви људи благотворни и подстцајни, да је у граду понекад много више оних од којих се уморите, од којих вас заболи глава или вам скочи притисак. Е, тадa треба потражити матичњак и њему сличне биљке јер су оне увек и благотворне, и подстицајне, и успокојавајуће. Када сте усамљени, забринути, нерасположени, откините листић, мало га протрљајте или згњечите, помиришите и све ће поново бити лепо, једноставно, јасно и блиско. Наћи ћете га у полусенци градских шумарака и у вртовима старијих кућа где су годинама нечије брижне руке из године у годину доносиле благодатне биљке.

Детаљније

Јучерашњи празник рођења светог Јована Крститеља је заправо стари пагански празник летњег солстиција – дана кад Сунце достиже најсевернију тачку. Сви знамо да дугодневица, т.ј. календарски почетак лета пада 22. јуна, али, ма колико нам био драг, наш православни календар ипак готово две седмице заостаје за збивањима у Космосу које би заправо требало да прати. Како било да било, верује се да у време овог празника Сунце играјући од радости три дана стоји у истој тачки неба. За то време свеколико биље на Земљи задобија изузетне магијске и лековите моћи, те га управо тада треба брати. Стога је празник добио и име св. Јован Биљобер.

Детаљније

Први датум јула, или било ког другог месеца у години, пружа изванредну прилику да се говори о невену. Објашњење за ово лежи у његовом научном називу, Calendula officinalis, који потиче од латинског calendae што значи ‘први дан у месецу’, одакле је, узгред речено, изведена и реч календар. Невен дакле цвета у првом дану свакога месеца. Не журите да на ово одрично завртите главом: и код нас му име говори да никада не вене, а ако се спустимо ка југу за мање од десет степени географске ширине, приспећемо у његову постојбину где се називи и чињенице непобитно слажу.

Детаљније