Зова
Цветају зове. И оне се у граду све ређе виђају – не саде се већ саме ничу, стога расту само тамо где педантни чистунци још нису зашли са својим тестерама: под Келемгданском тврђавом, у старим двориштима, градским шумарцима, уз обале река.
Ту и тамо још понеко бере беле мирисне цвасти, за чај или сок. Мање је оних што беру бобице које зру половином лета, а које су права ризница: садрже аминокиселине, биофлавониде, каротиноиде, шећере, витамине А и В, и веома много витамина С – само га у шипурцима и црним рибизлама има више. Од њих се прави сок, вино, џем, слатко, надеви за пите, а могу се употребити и као фарба – за тканине и за косу. Кора и листови се ређе користе, углавном као народни лекови. Зова лечи многе болести, од којих су данас најчешће вирусне – грип и херпес, на пример, а потом бронхитис и астму, разне упале, опекотине, реуму, гојазност и тако даље. Од грана се праве свирале – најпознатија је она из приче о цару Тројану са козјим ушима. И цео род зова – Sambucus, добио је назив по грчкој речи „самбука“ што је био назив за древни музички инструмент који се од њих правио.