Још само неколико дана, и забехариће прве воћке које су већ до пуцања напеле своје пупољке. Биће то џанарике, али ако пажљиво погледате по старим двориштима, видећете у понеком још и бадем који се први залетео у пролеће. Свима који су га некада овде посадили Београђани би свакако требало да буду захвални. То је прави поклон и то не обичан: Бадем се зове још и бајам, мандула, мендула и амигдала, а кажу да овај последњих назив потиче од древне јеврејске речи „магидел“ која значи „дагоцени дар божји“.

Детаљније

Два су цвета у бостану расла/ плави зумбул и зелена када. / Плави зумбул одe на Дољане,/ оста када у бостану сама… Ова дивна песма о болу због растанка са драгим нашла је место у читанкама, но мало који наставник уме деци да каже са којим се то цветом пореди несрећна девојка. Зеленкаде се управо сада појављују у баштама и на пијацама, наравно, заједно са зумбулима. Има их разних: белих, жутих, са много или са само шест латица, али увек са прстеном у средишту… Миришу опојно, те им се мирис често користи у изради скупих парфема као што су „Фатал“ или „Самсара“ чија нас имена подсећају на неизбежност судбине. Домишљати произвођачи ваљда поручују да ће жене које се украсе тим парфемима судбински и неповратно везати за себе вољеног и тиме бити поштеђене болног растанка…

Детаљније

Ако дрвеће и није још олистало, ипак се на њему ту и тамо, високо у крошњи понегде може видети некакав округли зелени грмић. То је имела, тајанствена и готово митска биљка која, између осталог, у ово доба године симболише нов живот и поновно рађање.

Детаљније

Година се ближи крају, напољу је мраз, а ваљда ће и снега ускоро бити. Биљке су наизглед замрле, не зову више и не скрећу пажњу на себе… О њима се све мање прича, па ипак, ових дана се често помиње наизглед једна, а уствари више биљака, под заједничким називом – новогодишња јелка.

Детаљније

Ако се упитамо које је европско дрво најдуговечније, вероватно је да нећемо знати тачан одговор. Прва помисао – храст, није ни близу, друга – маслина, нешто је бољи погодак, али не и најбољи. Нико се не би сетио тисе, а она је заправо одговор на постављено питање. Зашто? Па, најпре зато што се тиса ретко среће у природи, навикли смо да је видимо само као украсно градско дрво, што многе наводи да помисле како је увезена са неког другог континента, то јест, да није европска врста. Потом, они који је овде саде, или њихови наследници, после неког времена одлуче и да је посеку, тако да је мало које тисино дрво успело да постигне времешне димензије које могу наговестити могућу фантастичну дуговечност врсте која износи више хиљада година. Мада не постижу знатну висину, обично само до 20 метара, стабла правих старица међу тисама, оних преко 2000 година, имају пречник од два до четири метра. Оне се чувају у многим европским земљама, а неке су и готово славне – имају своја имена, поштоваоце, чак и обожаваоце.

Детаљније

Дошло је време четинара – сад, када је листопадно дрвеће остало без раскошних јесењих боја, они привлаче поглед својим бујним зеленилом.  Нарочито су лепи ових дана, кад снега још нема, али су им иглице посуте леденим кристалићима од хладних зимских магли. Црни борови били су можда први четинара који су у великом броју сађени по београдским парковима. И сада их има готово у сваком, само им се све мање дивимо јер изгледају тако обично у поређењу са отменијим придошлицама, на пример кедровима. Црни бор је заиста уобичајена врста, не само код нас већ и у целој Европи – расте на планинама и у низијама, воли Сунце и чист ваздух, али одлично подноси и градски смог. Може поживети и до 500 година.

Детаљније

Пред кућом у улици Прешевској број 47. расте дрвце које се у Београду заиста не може често видети: Веровали или не, реч је о ловору, ког је неки љубитељ некад посадио да овде мирише и подсећа нас на сунчани Медитеран. Дрвце се изгледа ту баш добро сместило: расте пред јужном фасадом, заклоњено од оштрог северца и плаховите кошаве. Мада сам помен ловора буди сећања на топло лето, ипак је ово пригодни тренутак да о њему говоримо, с обзиром да јe зимзелен, те се лепо види сад кад другог лишћа готово да и нема. Осим тога, кулинарски приручници кажу да је новембар право време за брање листова које ћемо под називом лорбер додавати у пребранац и рибље чорбе у током поста који је управо почео.

Детаљније

На Неимару, у улици Интернационалних бригада 76 налази се кућа која је заправо прва београдска грађевина подигнута у модернистичком стилу. Сада је заштићена законом, а далеке 1929. године ју је пројектовао и потом у њој са породицом живео архитекта Милан Злоковић. Непосредну близину куће красе два велика дрвета која су ту сама од себе изникла, вероватно из семенки које су донеле птице. Људи их нису одбацили, напротив, штитили су их и неговали као прави дар са неба. То дрвеће припада врсти која се зове копривић а која није део нашег поднебља, те нам је и сам њен назив непознат. Копривићи су овде донесени ради садње у парковима, а постојбина им лежи јужније, у Медитерану.

Детаљније

Из паркова су већ нестали дивљи кестенови – неке су покупила деца, а већину су почистили радници градске чистоће. Међутим, још је у току сезона питомих, јестивих кестенова, којих у парковима нажалост и нема. Неколико лепих, већ великих стабала расте у дворишту Института Синиша Станковић, тек понеки се може видети на травњацима уз зграде, али има их све више у двориштима приградских стамбених и викенд насеља.

Детаљније

Осим хризантема, у касну јесен цвета још један дивни жути цвет који поносно можете ставити у вазу, да вам украси и осветли дане у којима Сунца више нема довољно. Тај цвет се сада може видети у многим двориштима, али исто тако и на ничијем земљишту, на ободу града, најчешће уз реке и канале, и не само тамо. Подсећа на мали сунцокрет, што није случајно јер припада истој биљној породици. Научни назив овог цвета, Helianthus tuberosus, заправо значи „сунцокрет са гомољима“, а ти су гомољи већ оно за шта су многи чули, а неки и купили, под називом „чичока“, или, још необичније, „топинамбур“.

Детаљније