Штир
Штир је свуда нежељени гост: не пуштају га ни на њиве, ни у баште, а још мање на градске травњаке. Прскају га, чупају, секу… У селима се мрште на њега, не знају чему би могао служити осим да смета, и тек у забаченим брдима рећи ће вам да се „та трава баца свињама“. Овај модерни, самозадовољни свет превиђа чињеницу коју је утврдила његова наука, да се, генетски гледано, људи и свиње веома мало разликују, да оне једу исто што и ми осим наравно своје сопствене врсте, и да можда зато њихова маст највише наликује људској. Један други, скривенији, мудрији, мали али питом и дружељубиви свет сетиће се да се од штира може скувати укусна чорба. Осим младог лишћа, овај коров нам за храну нуди и семе које по квалитету и садржају беланчевина надмашује житарице. Под називом „амарант“ и код нас се у радњама здраве хране могло купити семе једне врсте штира. Кроз штампу и литературу прошао је талас натписа о амаранту као „храни будућности“ а онда се више ништа није чуло. Један власник продавнице испричао је да га више не набавља зато што су га куповале само две муштерије…