Штир

Штир је свуда нежељени гост: не пуштају га ни на њиве, ни у баште, а још мање на градске травњаке. Прскају га, чупају, секу… У селима се мрште на њега, не знају чему би могао служити осим да смета, и тек у забаченим брдима рећи ће вам да се „та трава баца свињама“. Овај модерни, самозадовољни свет превиђа чињеницу коју је утврдила његова наука, да се, генетски гледано, људи и свиње веома мало разликују, да оне једу исто што и ми осим наравно своје сопствене врсте, и да можда зато њихова маст највише наликује људској. Један други, скривенији, мудрији, мали али питом и дружељубиви свет сетиће се да се од штира може скувати укусна чорба. Осим младог лишћа, овај коров нам за храну нуди и семе које по квалитету и садржају беланчевина надмашује житарице. Под називом „амарант“ и код нас се у радњама здраве хране могло купити семе једне врсте штира. Кроз штампу и литературу прошао је талас натписа о амаранту као „храни будућности“ а онда се више ништа није чуло. Један власник продавнице испричао је да га више не набавља зато што су га куповале само две муштерије…

Детаљније

Тушт

Са првим летњим врућинама у граду се појавила једна биљчица које пролетос није било – ниче у пукотинама на асфалту, највише у близини пијаца, али, када је познајете, срећете је готово свуда – у бетонским жардињерама, у подножју уличног дрвећа, чак и у саксији на свом прозору. У град је стигла вероватно са поврћем из приградских њива, и сада, кад је ту, неће га напустити.

Детаљније

Жути ноћурак

На песку Новог Београда, на Ади, на насипима уз градске реке расте, а лети и цвета, још један дошљак из далеке Северне Америке – жути ноћурак. На високим, усправним, при врху разгранатим стабљикама, у пазуху листова посадили су се свиленкасти, полусклопљени цветови. Они који их дању у пролазу само примете не могу ни замислити сву лепоту и вредност ове биљке, јер – она живи ноћу.

Детаљније

Слезови

Слезови цветају целог лета. Они чије се знање о њима завршава на флашицама са дечјим сирупом за искашљавање, треба да буду обавештени да су слезови веома бројна биљна фамилија којој припадају на пример и хибискус, бамија, или памук… Код нас самоникло расте око двадесет врста, а у граду, углавном на травњацима око зграда, најчешће се може видети најхранљивија од тих врста – црни или дивљи слез.

Детаљније

Дуд

У паркићу у Таковској улици, код броја 22, расте једно старо дрво које је, својом срећом а милошћу градских власти, заштићено. Издвојено је, а крај њега је стајала табла на којој је писало да је то веома стар бели дуд. Таблу је неко одвалио, и сад више не можемо сазнати ни колико је тај дуд заиста стар, а камоли нешто више о њему.

Детаљније

Трешња

Пролази време трешања – не само на пијацама где их ево смењују малине, кајсије и брескве, него и иначе, пролази време кад су и градска деца могла да се пењу на дрвеће и једу праве, слатке, укусне трешње. Сви ми који смо некада имали то задовољство знамо да ови чудесно крупни, сочни, беспрекорно црвени, неукусни и баснословно скупи плодови што их купујемо на тезгама нису „прави“. И заиста, зађемо ли у насаде у Ритопеку или Болечу, одакле се у мају и јуну тоне и тоне трешања шлеперима отпремају незнано куда, уместо високих, разгранатих стабала видећемо некаква омања дрвца густих крошњи која се током само два месеца, колико прође од цветања до зрења прскају незнани број пута. Због тога, трешње су наизглед здраве и у њима нема црва, али вас често од њих загребе нешто у грлу или чак спопадне повраћање.

Детаљније

Липа

Месец јун у Београду је сасвим посебан. Таквим га не чине људи, њихове замисли нити дела, већ дрвеће, заправо липе. Време њиховог цветања – а то је јуни, једини је период у години када се може рећи да град мирише. Опојан, смирујуће слаткасти липов дах не могу угушити ни издувни гасови на најпрометнијим раскрсницама. Липа има највише у дрворедима у ширем центру града, али и у парковима, на јавним површинама, у баштама. Ресторан „Липов лад“ се налази на углу улица Гвоздићеве и Булевара краља Александра, по њему је добио назив цео крај, од Брегалничке до Лиона. Старе кафане ту одавно нема, сменила ју је нова, али су остале липе под којима се и данас седи.

Детаљније

Гавез

Једна моћна и некада веома важна биљка већ готово месец дана цвета на насипима уз београдске реке и на Ади. Воли влажно, муљевито тло кроз које се њен корен, обавијен црном покорицом, лако пробија до великих дубина. Над земљом расте чак до метар високо, изгледа спокојна, као да је свесна своје снаге. Има дебелу шупљу стабљику обраслу усправним оштрим длачицама, и дугуљасте, такође оштро длакаве листове. Зато и припада породици оштролиста, заједно са волујком, плућњаком и борачем. На врху стабљике, на заједничким петељкама цветају опуштени звонасти ружичасти или љубичасти цветови. Можда неки слушаоци већ знају о којој биљци говоримо, а чланови „Гавеза“, друштва љубитеља природе и Аде Циганлије сигурно су препознали биљку чије име носи њихово удружење.

Детаљније

Руже

Мај је месец ружа. И досад их је билО на пијацама, али некако сви смо осећали да то нису оне праве, да су стигле их неке далеке земље или из неког овдашњег пластеника. Али сада су се све већ расцветале под Сунцем, смеше нам се из вртова и са балкона у безброј различитих облика и боја. И чини се да је свака неодољива. Међутим, ако приђемо ближе, схватићемо да су неке неодољивије од других. Зашто? Напросто зато што ова краљица цвећа, да би била права, поред лепоте мора имати још нешто.

Детаљније

Багрем

Сунце је већ високо на небу – одважно се успиње ка највишој тачки и почетку лета. Андрић би рекао: „Све што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате само је одблесак Сунца.“ И тако, сада је све у снази – буја, цвета, множи се. Процветао је и багрем. На плацу једног напуштеног стоваришта у Звездарској шуми неко је покосио траву и поставио кошнице. Одатле излећу пчеле и радосно зује у мирисним крошњама којих, осим у шуми, има и дуж улице Кисела вода која се са врха Звездаре спушта у Миријево. Ипак је штета да их у граду нема више: у многим европским градовима багремови се саде у дрворедима јер добро подносе издувне гасове. Осим што умемо да ценимо багремов мед, код нас је ово лепо и вредно дрво углавном потцењено: сматра се коровом међу дрвећем те се користи углавном за огрев или за стубове у оградама или виноградима.

Детаљније