Ових дана, када можда чешће него обично изговарамо реч „бог“, можемо успут да поменемо и богишу, величанствену биљку која управо цвета, и која је увек и свуда била атрибут богова, а међу људима – царева, краљева и свих других који су себе сматрали ближима богу од осталих. Предања о њеном настанку су разноврсна: Словени приповедају да је никла тамо где је Перун својом муњом ударио о земљу, и зато је зову перуника. Грци опет верују да се појавила где се дуга којом се опасивала Ирида, богиња-гласница, спустила на тло, те је зову ирис. Када се појавила, њеној лепоти су се сви дивили: и  птице, и животиње, и воде, и ветрови. Још отада, сваке године кад поново процвета у дивљини птице током три дана забораве да певају, а звери да лове. Ириси су сликани у палатама староегипатских фараона и древних критских владара, поштовали су их и Арапи и Јапанци, а у Европи су, након преласка у хришћанство, понекад симболисали самог Христа.

Детаљније

Када се говори о београдском дрвећу, треба неизоставно поменути тополе чији се број неумитно смањује. Оне одлазе појединачно или у групама, као пре неколико година са Аде, умиру без гласа под налетом пиштећих тестера, уз неуверљива објашњења и оправдања одговорних, а најчешће и без њих. Кад их је још било у граду, понеко се жалио на њихове «маце» – свиленкасте носаче зрелог семена које је разносио ветар и које су се заиста свуда могле завући.

Детаљније

У кухињи и на столу, март и април су месеци обојени у зелено. Уморни од зиме на пијацама пунимо торбе младим луком, салатом, спанаћем, и наравно, зељем. Без њега не може бити оних чорби, пита, сармица, капама и зелених мусака, то јест домаћих специјалитета у којима уживамо и којима се хвалимо пред другима.

Детаљније

Када је неко заиста добар, кажемо да је „права добрица“. Но, упитајмо се колико је тек добар онај кога сви зову „добричица“? Тај неко постоји, то је љупка биљчица која живи са нама. Расте на готово сваком травњаку, увек је ту, чак и зими се на њеним пузећим стабљикама задржавају срцолики листићи. А у пролеће читава биљка живне, на њој се усправе стабљичице са пуно новог, понекад црвенкастог лишћа и љупким плаво-љубичастим цветићима по којима се препознаје да припада великој фамилији уснатица… Као и сви други чланови те фамилије и добричица је ароматична. Мирис јој издалека подсећа на мирис нане, само није јасан и оштар, па је зато зову и псећом наном. То је име због кога би могли да помислимо да се ради о безначајном створу, али ту ће нас потпуно разуверити чињеница да Руси добричицу зову „травом од четрдесет болести“!

Детаљније

Цвета међу првима, заједно са русомачом, јагликом и маслачком, али нико га никада није споменуо као весника пролећа. Мада га многи примећују у још ниској трави, готово нико ни не зна како се зове тај ситни, округли небескоплави цветић. Називају га, наравно погрешно, плавом мишјакињом, споменком, чак и љубичицом, многи се помажу изразом „оно ситно, плаво“… Зато најпре да кажемо његово право име: честославица, разгон, вероника, змијина трава… Сва та имена се заправо односе на читаву групу биљака, од којих готово да ниједна нема сопствено име, иако међу њима има и лековитих, и украсних. Ово је заиста мало чудно, јер ни једна од њих није безлич-на, а неколицина се користи у хомеопатији, народним и службеним медицинама разних земаља.

Детаљније

Лепо је што Београд има тако лепе, велике и све уређеније паркове, али срећа је и што у њему има још површина које не би требало звати запуштеним већ опуштеним јер зелени народ на њима живи без бриге и страха. Ако на некој од њих има и доста сунца, онда ту сигурно има броћева. Говоримо у множини, јер мислимо на две најчешће врсте: бели броћ који делује љупко и питомо, и лепљиви броћ са дугачком пузећом стабљиком и лишћем густо покривеним оштрим повијеним длачицама којима се качи за чарапе и вуче за шетачем као да говори: „узми ме са собом, ваљаћу ти“. Зову га лепљивцем, прилепачом, крпигузом, но ни једно од тих имена и не наговештава како то он може ваљати ономе ко га послуша и понесе.

Детаљније

До сада смо говорили о много биљака које расту у Београду, и готово смо код сваке напоменули да се између осталог може и јести. Да их све сакупимо, имали бисмо од чега да направимо богат и маштовит ручак. Но, како се мало које добро јело кува без лука, ипак би требало да кажемо да се и лук може наћи у граду, и то више врста.

Детаљније

Ових необично топлих дана увелико цветају крокуси који својом љупкошћу и јарким бојама просто терају пролазника да стане и мало ужива: у баштама и на травњацима ничу у групицама и просто сијају мноштвом пехарастих жутих, љубичастих или плавих цветова. Припадају фамилији перуника, али представљају засебан род са готово сто врста, од којих петнаестак самониклих расте код нас. Њих сада можете видети рецимо у Делиблатској пешчари и Вршачким брдима, а има их и у високим планинама где ће се појавити тек почетком маја. Одвајкада расту у јужној Европи, северној Африци и предњој Азији, све до Персијске висоравни.

Детаљније

Дани када се Сунце спусти до најниже тачке на југу и када светлост најкраће траје су дани када је подземни, тзв. доњи свет најближи нашем. Верује се да тај свет има своје становништво, свог господара, своје законе, а на земљи своје заступнике, своје животиње и биљке. Једна од таквих биљака је зимзелено дрво издужене крошње које расте у парковима, вртовима и, обавезно, на гробљима. Зове се чемпрес или кипарис.

Детаљније

Када је парковска мода захтевала геометријски правилне леје са живим оградама поткресаним „под конац“ и чак живим скулптурама, када се подразумевало да лепоту треба посвећено и устрајно неговати – није се могло без спорорастућег шимшира. А када је лежерни стил почео да осваја зелене површине, шимшира је на њима бивало све мање. Можда пресудан и није био стил, већ дух данашњег времена који занемарује суштину, а велича површност, привид, леп изглед, и то што пре – ако је могуће одмах. И тако, данас су украсни зимзелени грмови и живе ограде најчешће неке непознате, ко зна откуда донесене биљке које нам нису блиске и о којима ништа не знамо осим да су зелене, да лепо изгледају и брзо расту.

Детаљније